dosad

Izgleda da je svima najbitnije zavirit u tuđe dvorište i tamo čeprkat. Ali, čeprkat toliko duboko da kopaju po najintimnijim detaljima neke osobe. A sve što isčeprkaju na kraju krivo shvate pa i ono što bi kao realno trebalo izgledati normalno sa njihovog gledišta daje iskrivljenu sliku. Dalje slijedi pitanje da li baš moraju ovom zemljom hodati uopšte takvi idioti. Ali gle čuda neviđenog takve osobe su uvijek i postojale samo mi to nismo primjećivali. Normalno bi bilo da se mi svi ponašamo po nekim ispravnim normama ponašanja, pogotovo intelektualci iliti fakultetlije koje treba da budu primjer svima ostalima, ali samo žali bože uloženog truda i dugog školovanja takvi su najgori. Meni je stvarno žao što pojedince nazvah idiotima ali mi je još gore što takvih pojedinaca ima gomila. Iza svakog od nas čuči jedan takav i samo čeka milimetar prostora da krene u svoje pohode. Što je još gore ne zna se zaustaviti i kad mu skreneš pažnju da je previše požurio i zagrabio ne staje.

Eto takva jedna osoba nikad se neće zapitati niti okrenuti pa pogledati šta je uradio u svom životu i dokle je stigao sa svojim životarenjem. Neće, zato što takve osobe nemaju svog stabilnog i izgrađenog života i nemaju šta drugo nego ajde da ja zbog svog dangubljenja gledam u tuđe dvorište.
Evo ova moja „kavarica“ a to je ona gospođa koja nam na poslu kuva kafu i radi u kuhinji, trebalo bi da samim tim  ostane i dosljedna svom poslu i da ne virka u tuđu šolju. E, kad bi ona mogla ali ne da joj mira njen unutrašnji nagon što je tjera ka zadovoljenju svih njenih potreba jer očito je da je ona žena potpuno nezadovoljna i to do te mjere da i pored svog bračnog i porodičnog života nije uspjela izgraditi jednu čvrstu stabilnu vezu u kojoj će dominirati kao majka supruga i žena. Šta drugo reći nego, ne zna, šta će. Ali nije da ne zna to je samo bezobrazluk koji je uzeo maha da mu se više ne zna ni početak a o kraju se ne može ni govoriti. Elem, dođeš ujutro pospan, već pod stresom od samog nagovještaja burnog radnog dana, stavi ti kafu ispred tebe a ti imaš tek toliko snage da razmejeniš dobro jutro sa onom ispred sebe (koja ništa nije bolja od tebe same) a moja kavarica već zna šta si radila prošle noći. Nisam ni stigla okrenut se oko sebe a već mi je ispričala moj čitav prošli vikend a us put eto tek reda radi ispričala mi još ponešto i od one radnice koja je jutros zakasnila „a šta će jadna morala zakasniti, znaš li ti da je onaj njen ostavio našao drugu, mlađu, ma pametan šta će mu ova naša, ostarila a ima i djete za sobom, normalno on hoće mlađu da mu rađa djecu….“ I sve tako. Mene glava već peče po tjemenu i pitam se hoće li stati, ma kavi nebi to bila ona da još jedan trač ne ispriča sve gori od goreg, naravno o tuđem životu. Eto ja pijem kafu, a kafa lagano pije mene. Taman kad sam napokon prestala da je slušam gledajući samo kako se njene usne pomjeraju u nekom iskrivljenom ritmu stvarajući tako sramno ružan odraz jedne nezadovoljne žene, već je naišla druga što je još gore mlađa, edukovana osoba koja se tako lijepo sinhronizovala u raspredanju tuđih života sa mojom kavaricom. Mislim stvarno ovo je kolateralna šteta. Da ta kolateralna štetane bi zahvatila moj već umorni um izvukla sam se čini mi se neprimjetno iz mog ugla posmatranja a iz njihovog , e to je već duga priča koja se vjerujem još uvijek dole u kuhinji prepričava. Šta će žene ko žene, razmjenjuju mišljenja na svom intelektualnom nivou. Ko da je njima to nešto preteško malo napregnu svoj mozak zavire u tuđe dvorište pa hop uskoče u carstvo tuđine koje im daje toliki raskoš i sjaj širokog i dugačkog razglabanja. Ja ko ja, čini mi se da mi jutros nisu baš sve na broju, one su sto posto u pravu tako su dobro potkovane znanjem, tuđim ne svojim, ma sve pogađaju iz keca u kec. Moram im to reći prave su nema dalje.

Sad ajde molim te započni radni dan u okolini koja je svima izgleda normalna osim meni. Mada u suštini kad ne bi bilo ovih voajera majke mi iskrivio bi se svijet ovako sa njima zajedno balansiramo, nekako važemo.

Šta reći na kraju? Da vam kažem čuvajte se ovakvih „mojih kavarica“ bilo bi besmisleno, da se udružite sa njima možda ne bi pogrješili možda bi nešto i naučili. Da im date do znanja da to nije u redu tad bi bili pogodna prilika za priču. U svakom slučaju i treba da pričaju jer bar će tu naći neko samo njima znano zadovoljstvo i ostaviti na miru one  koji bi nešto napravili od današnjeg, sutrašnjeg ili bilo kojeg drugog dana. Treba im još dati i materijala pa nek šiju priču koliko god mogu dužu. 
Na kraju, ja znam a to mi je rekla jedna, samo meni draga pametna glava „šta god da kažu govore o samoj sebi.“