ljubav

U ruci šoljica kafe, vrela. Stojim kraj prozora  nepomična, odsutna, gluha,  nijema.  Gledam sivilo jutra, kiša otužno svira i opet ta depresija nekako jalova.  Htjela bih nešto reći ali toliko dugo sam pričala sama sa sobom da su riječi suvišne a misli toliko isprazne i grube.

Stojim kao kip promrzla od lutanja, od potreba,  od želje uvenule i nekad tako smjele. 

Oooo, poljubi me toplo, mekano. Poljubi me onako kako leptiri  noću lete.  Poljubi me odvažno , dragocjeno i tako vrelo. 

Poljubi me tako da mi se sva čula u trenu rasprše. Ma samo me poljubi  jer željna sam te moj anđele. 

Stojim i dalje  skamenjena, plačem,  tu nema šale i boli me onako kako boli srne ranjene.  Kiša i dalje  svira, jesen svoj teški plašt spustila  a  sivilo onako neraspoloženo  skrnavi mi dušu sve dublje,  sve jače.

Kafa  mi izgubila ukus, pokušavam šoljicu stegnuti  jače, o  kako mi fališ  da pored tebe dišem.   Vratih se korak unazad, dalje od sivila i kiše  i odjednom tvoj miris  svjež  i postojan, zagolica mi nozdrve.   I jutros  kao i juče išetao si,  ne diveći mi se, samo poljubac  kao pahulju snijega  spustio si na moje usne  i rekao „vidimo se kasnije“. 

Na usnama molitva ponovljiva i tako lagana,  izgovara se sve češće i češće.  Ne voliš me, znam ima već neko  vrijeme, dotičeš me  samo iz jednostavne navike.  A boli, stvara ljubomoru ,  zagrljaje besmisla. 

Spuštam šoljicu nepopijene kafe  tu pored tvoje  i gledam  više i ne idu jedna uz drugu,  tvoja je bijela a moja,  slučajno, crvene boje.  Hodam  besciljno iz sobe u sobu, opčinjena  tragom tvog mirisa.  Tvoje stvari složene  i sve te sitnice što tebe čine  postaju mi tako daleke. 

Spuštam glavu već prepunu uspomena  na tvoj jastuk  i  ležim na tvojoj strani kreveta, još uvijek toploj.  Sinoć si zaspao  brzo, neumorno, odsutno. Ne, nisi me ni dotakao.  Gledala sam te dugo, vrhovima prstiju po tvom obrazu klizila, nisi ni osjetio.  Zaspao si a  nisi ni usne mojim usnama pridružio, zaspao si  ostavljajući jednu suzu , skrivenu i uplašenu  u mojim očima.  San me i  noćas izdao  tako me grubo gurnuo  u ruke košmarnoj noći  i  umornom plaču.  Nisi me ni dodirnuo, nećeš ni  sutra, možda tek za dva tri dana kad navika  postane potreba,   trenutna i brzo zadovoljiva.

Pokušavam  usnuti  na tvom jastuku  udišući sve tvoje mirise.  Pokušavam zagrlite sve naše uspomene, tebe i sebe, privući nas bliže, spojiti u ludilu depresije, bolne istine.  Plačem neumoljivo,  tako dugo  i bolesno. Ustajem   guram sve  emocije od sebe i želim razbiti šoljicu, tu boju koja nas razdvaja, želim nestati  u vrtlogu mraka.

Naslanjam  od suza mokro lice  na staklo, uzdišem u ritmu kiše i molim  se  za  dan bez navike, za dan  iskrene  potrebe  za jutro i dvije bjele šoljice, za dodir  vreline i želje , za usne   tople i  slatke  i samo moje.  Jecaj mi postaje sve teži,  a  moram stati,  vratiti se realnoj kolotečini,   jer samo su uspomene  one koje nas još vežu  i stišću   jedno uz drugo.