Kada se jednom probudiš, a mene ne bude
ne traži ruke koje su te grlile
i usne koje su te ljubile.
Zaboravi mene i moje ime
zaklopi oči i tiho reci:
„Ona ne postoji i nikad je bilo nije.“
Pusti suzu neka poteče, jer rana
u srcu posle će manje da peče.
Kada se probudiš ne diraj stranu
kreveta mog, reci da je to bio
košmar života tvog.
Idi stazom sreće, zaboravi ljubav
koja postojati neće.
Kada se probudiš biću negdje
daleko, nemoj da te bole moje suze
reci samo: „Idi iz mog sna mala djevojko.“
Zaboravi mene i ne dopusti da moje
ime u tvom životu bude.
Možda si mogao me voljeti ali
tvoje srce to znalo nije i zato
me zaboravi kao da me nikad i bilo nije.
Ja ću te tiho voljeti a ljubav i suze
u srcu duboko zakopati.
Kada se jednom probudiš a mene ne bude
bilo, pusti osmjeh na tvoje bijelo lice
i reci tiho: Ovo je poslednji san,
poslednji raj mala moja curice.“
1999. godina