Pusti me da noćas mijesecu otvorim vrata,
pusti me da golim rukama dotaknem staklo
po kome kapljice kiše umorno klize.
Okrećem se u vrtlogu tuge,
nema tragova pod mojim stopalima,
praznina me hladno za ruku vuče,
stojim nepomično u sobi tu pored tebe
i naslonim ruku na tvoje rame
a bol me okuje u svoje lance.
Pusti me, pusti molim te
da me sunce nasmijanu budi,
moji napori odjekuju kroz tišinu
nema me više čak ni u sivilu
bezlične jutarnje rose.
Pusti me da danu kažem dobro mi došao,
hoću da bosim nogama dočekam kišu
da ispružim slobodne ruke ovom jutru,
da po nebu stihove napišem.
Pusti me zbog tuge u srcu mom,
zbog suze u oku i bola u vazduhu,
pusti me da slobodno dišem…