Mislila sam vratiće te noć
u moj zagrljaj kad te ona izda,
čekala sam jutrima tvoj nemirni pogled
da titra oko mene u rosnim kapljicama
dala bih ti ovo života što mi je ostalo,
pregršt nestrpljivih uzdaha.
Mislila sam vratićeš se kad zaplače zora
pred hladnom jesenjom kišom,
nemiran zagrljaj pružao je ruke,
grabio prazninu, gurao tišinu
a dala bih ti te jesenje noći
jer sam mislila da je tebe
prelako voljeti.
Sad me surovo zimsko jutro dovelo
pred tvoje prozore, tvoje odaje,
vidim tople zagrljaje, nemirne poglede
njene crne uvojke, prste isprepletene,
čujem tuđe uzdahe, nesnosne osmjehe.
Mislila sam vratićeš se meni
nekako s proljeća kad tišina nestane
kad te ona voljeti prestane.
Mislila sam vratićeš se a vratio se jesi
noseći sa sobom tragove njene,
slike što u vazduhu lebde i
teške uzdahe bolesne mučnine.