Znam da znaš da se ovo sivilo uvuklo tako duboko u nas. Znam da znaš da su ovi bedemi sve viši, sve duži. Al vuče me ova sila u meni ka tvojim rukama, dodiru tvom. Znam kako je čudna ova praznina, nepostojanost zagrljaja. Znam da znaš a ipak te volim.
Kad graciozna noćna dama ugasi svjetla grada ležim sklupčana pored tebe. Dišem u ritmu tvog daha i sanjam snovima tvojim. Tvoja ruka sad već nepomična ne žuri ka meni, između nas zid postaje sve veći. Milujem te pogledom, plašljivo. Kao stranac prikradaš se samo ponekad kad olujno jutro ugasi tvoje snove. Samo tad osjetim toplinu tvog tijela i hranim se uzdahom tvojim.
Meni se već odavno ugasila sva svjetla, zvona sreće tiho cvile, samo te gledam svijesna da tvoje tijelo više nije u skladu sa mojim. Znam da ne znaš zašto strast ustuknu, znam da ne znaš zašto si u mom zagrljaju izgubljen i zato te rjetki moji trenutci i dodiruju. I to što nisam više tvoje milo opraštam pogledu tvom jer ja samo ćutim i radujem se svakoj hladnoći koju mi pružiš jer samo tako bar pored mene postojiš.
Tišina odjekuje mojim korakom prateći zidine koje gradiš i zahvalno se bogu molim što mi te daje malo bara malo. Suze se u svom putu združile, mekane u haosu bola nastale. Kao kad je kraj na pomolu nisam više carica tvoji toplih odaja. Nisam više stvarnost tvojih potreba. Živim ja tako tu pored tebe prazna, slomljenih krila. Gledam te iznemoglo, trebam te znam da znaš ali više mi nemaš šta dati samo u usplahirenom pokretu u tvom neznanju nudiš mi osmijeh isti onaj koji me toplih jesenjih noći razoružavao i stvorio slabost na tvoju ljubav. Kraj a nije kraj jer ostaješ a želiš otići. Ne odlaziš jer te navika okovala za mene, za moj sad već sivi pogled. Znam nema tu više ljubavi i opraštam dok me tišina miluje,a volim sve više i voljeću sve dok se jutra i noći smjenjuju.