Dođe mi tako….da….

Dođe mi da vrisnem, plačem,molim, zovem a tišina me okuje veličanstvenim lancima, nježno me miluje.
Magla mi orosi oči i nemam snage samo me miluju te daleke sile, umorne praznine,isprazne priče,
beznačajne pjesme. Ima tu težine, nije da nema ne mogu izbjeći ruke mi umorne grudi se teško dižu
kao da više i ne dišu. Miluje me nekako otužno ova ledena tišina. Sunce mi zrakama probada utrobu
teško je a ne znam ni zašto….zašto se ovaj umor vuče.
Pitala bih a ne znam koga…pitala bih a i nebo je jesenje sivo. Pitala bih a boje se uz drhtaj mješaju…pitala bih al gorčine,podcjenjivanja, ljubomore i neljudskosti na svakoj raskrsnici u
gomilama ima. A i šta bih pitala osim da vrisnem, plačem i nestanem jer dosadno je previše dosadno
da trenutno i razmišljam.