U ruci šoljica kafe, vrela. Stojim kraj prozora nepomična, odsutna, gluha, nijema. Gledam sivilo jutra, kiša otužno svira i opet ta depresija nekako jalova. Htjela bih nešto reći ali toliko dugo sam pričala sama sa sobom da su riječi suvišne a misli toliko isprazne i grube.
Stojim kao kip promrzla od lutanja, od potreba, od želje uvenule i nekad tako smjele.
Oooo, poljubi me toplo, mekano. Poljubi me onako kako leptiri noću lete. Poljubi me odvažno , dragocjeno i tako vrelo.
Poljubi me tako da mi se sva čula u trenu rasprše. Ma samo me poljubi jer željna sam te moj anđele.
Stojim i dalje skamenjena, plačem, tu nema šale i boli me onako kako boli srne ranjene. Kiša i dalje svira, jesen svoj teški plašt spustila a sivilo onako neraspoloženo skrnavi mi dušu sve dublje, sve jače.
Kafa mi izgubila ukus, pokušavam šoljicu stegnuti jače, o kako mi fališ da pored tebe dišem. Vratih se korak unazad, dalje od sivila i kiše i odjednom tvoj miris svjež i postojan, zagolica mi nozdrve. I jutros kao i juče išetao si, ne diveći mi se, samo poljubac kao pahulju snijega spustio si na moje usne i rekao „vidimo se kasnije“.
Na usnama molitva ponovljiva i tako lagana, izgovara se sve češće i češće. Ne voliš me, znam ima već neko vrijeme, dotičeš me samo iz jednostavne navike. A boli, stvara ljubomoru , zagrljaje besmisla.
Spuštam šoljicu nepopijene kafe tu pored tvoje i gledam više i ne idu jedna uz drugu, tvoja je bijela a moja, slučajno, crvene boje. Hodam besciljno iz sobe u sobu, opčinjena tragom tvog mirisa. Tvoje stvari složene i sve te sitnice što tebe čine postaju mi tako daleke.
Spuštam glavu već prepunu uspomena na tvoj jastuk i ležim na tvojoj strani kreveta, još uvijek toploj. Sinoć si zaspao brzo, neumorno, odsutno. Ne, nisi me ni dotakao. Gledala sam te dugo, vrhovima prstiju po tvom obrazu klizila, nisi ni osjetio. Zaspao si a nisi ni usne mojim usnama pridružio, zaspao si ostavljajući jednu suzu , skrivenu i uplašenu u mojim očima. San me i noćas izdao tako me grubo gurnuo u ruke košmarnoj noći i umornom plaču. Nisi me ni dodirnuo, nećeš ni sutra, možda tek za dva tri dana kad navika postane potreba, trenutna i brzo zadovoljiva.
Pokušavam usnuti na tvom jastuku udišući sve tvoje mirise. Pokušavam zagrlite sve naše uspomene, tebe i sebe, privući nas bliže, spojiti u ludilu depresije, bolne istine. Plačem neumoljivo, tako dugo i bolesno. Ustajem guram sve emocije od sebe i želim razbiti šoljicu, tu boju koja nas razdvaja, želim nestati u vrtlogu mraka.
Naslanjam od suza mokro lice na staklo, uzdišem u ritmu kiše i molim se za dan bez navike, za dan iskrene potrebe za jutro i dvije bjele šoljice, za dodir vreline i želje , za usne tople i slatke i samo moje. Jecaj mi postaje sve teži, a moram stati, vratiti se realnoj kolotečini, jer samo su uspomene one koje nas još vežu i stišću jedno uz drugo.